ArtMistakes

U najavi.
Kofer se sutra puni.
S punjenjem kofera se glava prazni.
I to ne na pragu, nego direktiva u smeće.
Jer.
Nekim mislima je mesto samo u kontejneru. I to bez ikakve moguće reciklaže.
Neke pak, uštekati pod jastuk. Ni ne treba im više mesta.

Ostale, raspršiti s prvim zvukom aviona.

Biće to bežanija i od nerešenih poteza.
To su oni potezi posle kojih ili daješ mat, ili primaš go, ili se pitaš koji ti je trebalo da se igraš at all?!

Pravi pravcati trk od svega.
Negacija.
Neću.
Odo.
Glup popušta, pametan ode.
Čini mi se.

Idem da upalim jedno veliko dugme koje je multifunkcionalno.
Kad ga nako jednopotezno kažiprstom stisneš odma počneš da se resetuješ, da hodaš, da imaš dijalog, da si glup, da si lud…
da si slobodno besciljan.
Eto.

Vozdrica.

Ili postoje možda i velike tajne a?

Ne znam, meni nikad ta asocijacija velika tajna nije moglo da prođe.
Bila je uvek važna, ali je uvek bila mala.
Malenca čak.
Valjda zato što je sprčiš negde u najmanji deo nje same i odložiš da čuči.
Portabl znanje.

Evo vako.
Kad ti čika u farbari kaže da će ti sigurno dve kante od 25 litara boje biti dovoljno da okrečiš sve što si zamislio a domom se zove, ne veruj mu ništa. Kupi još jednu. Budi mudriji. U suprotnom, ne gine jurcanje autom po celom gradu u potrazi za jednom jedinom radećom farbarom koja je u vreme praznika obično u tri pizde materine.

Kad ti čika kaže ovaj valjak ti je najbolji za tu boju, ni to mu ne veruj. Nego se odma osloni na svoju pipajuću intuiciju, dok lepo dirkaš sve one čupkave obećavajuće cilindre, i uzmi onaj koji ti pod rukom kaže mene!

Kad ti čika kaže…bilo šta.
Ne veruj mu ništa.

Mala tajna.
Velikih majstora moleraja!

HAIKU RAT

Razoružavanje se uvek obavi iskrenošću.
Sve ostale vrste ratovanja (dignut ton, nos i kurac) su čiste dečije bolesti.
Stra’ od nepoznatog.

Pucanje u prazno nikad nije prazan pucanj iako odjek samo od okoline zavisi.
Ne i od pucnja.

Štitnika za život nema.
Ko ih i izmisli spada u onu grupu „druge vrste predaja“.

HAIKU BELO I NIKOTIN

Za krečenje je potrebno uvek 2.
2 dana.
2 ruke.
2 zvučnika.
2 valjka.
2 četke.
2 oka.

1 „ruka“ preko nikotinskog žutila.
2 „ruka“ za peglanje prve.

HAIKU ODMOR

Idenje se uvek vrši voljnim procesima.
I lovom.
Metoda čuda se isključuje iz ovog stiha.

Da bi se odmorio, moraš prvo da se umoriš.

HAIKU DAJ MI DAJ

Očekivanja su uvek isto što i davanja.
Samo se sebičnije zovu.

HAIKU KLIKERI

Igranje je uvek za ličan ćef.
Al i tu neko gubi.
No, čim se gubitak počne računati, mora da je reč o takmičenju a ne o igri.

HAIKU TAKMIČENJE

Na šalter osam!

AND TYPO SONG

Ponekad se plašim da sve simbole s kojima razgovaramo ikad spakujem u tri de.
Te smokve, trešnje, to šuškanje, taj kamen, te drvene klompe, te šešire, te babske gaće…
Kao da će ih ako budu, nešto pucnuti prstima, opaliti čveger i reći puj pike ne važi.
A opet, to je jedina misao u kom se kreće ova leva klompa, parking mesto o kom misli desna ruka. Suštinski deo je već tamo. Režira.

Zamisliš jedno veliko more.
Veliko veliko more.
To pod uslovom da nikad nisi video more.
Jer more je uvek veliko.
Taaaaakooooooooc!
E onda zamisliš jednu veliku četku.
Veliku veliku četku.
To pod uslovom da si video četku.
Jer četke su uvek male.
E onda umočiš tu malu kao veliku četku u veliko veliko more.
I ništa.
Ribice će na kratko pobeći.
More se neće uzburkati.
Jer zamišljene velike četke
Nisu ni blizu velike kao veliko more.

Đed mi nekad pričao, kad sam bila dovoljno dosadna (a uvek sam), jednu priču.

Bila jedna bašta
I u bašti panj
A na panju četka
Opet iz početka…

Bila jedna…

Nekoliko novina na muzičkoj jazz sceni je opet zavrtelo svet u dobrom pravcu.
Bar u mojoj glavi.
S ostalim glavama i da mislim, ne umem. Ako ćemo iskreno, a oćemo, nisam ni probala.

Gospodin Garbarek je izbacio sjajan album. Taman kad pomisliš da više nema tonova, harmonija, ludosti koje mogu da se izvedu saksofonom, onda čika Jan zada domaći svima.
Ali ipak to nije pravi solo solo, nego u saradnji sa još luđom danskom perkusionistkinjom Marilyn Mazur.
Elixir.
Ko drugi nego ECM.

Druga i meni omiljena novina je novi album Nils Pettera Molvaera. (Link ka njegovom muzičkom prostoru gde se mogu čuti nove stvari)
Album još uvek ne posedujem, ali sam na majspejsu nakucala bar jedno sto puta counter za pesmu Leaps and Bounds.

Za pravljenje lepote stvarno treba imati muda!

7. Na fejs buku nema potrebe za pisanjem po tuđim zidovima kad imaš svoj!

2. Nikad neću naučiti one tipične ženske tehnike za širenje veša. Gaće do gaća, čarape do čarapa. Osim ako nekad ne izmisle perilicu koja to tako odmah sortira u plavi lavor. I da spari čarape, ako može.

4. Neke pesme koliko god da se pevaju na stranim jezicima, ja čujem neke reči na srpskom!
Arild Andersen, album Electra 2005. Iako u songu Chorus IV pevaju na latinskom, sigurno u prvoj trećini kažu reč “postelja”. Sto posto!

1. Više volim šibice od upaljača. Niko ih ne krade!

5. Naletom NEKOŽNIH baletanki da se zaključiti da većini bosohodnih žena počinju da smrde noge.

14. Krastavci su super!

9. U gradu Novome Sadu, ko da postoji jedna jedina ulica za šetanje. Centralna dabome. Verovatnoća da se ne sudariš bar pet puta za tih pišljivih dvesta metara je ravna nuli. A onolike staze po Fruškoj gori prazne. I šuška lišće. I ptice pevaju aleluja!

8. Nikad se ne setim da kupim konac za zube, sijalice, toalet papir i kese za smeće!

3. Kad zaboravim da navijem sat, ustanem na vreme. Prst na čelo i misliti o tim graničnicima.

4. Jezivo mi nedostaju mnogi ljudi. Al nemam se u milion primeraka te ih svim delovima sebe molim da mi oproste. Sve bih vas ja uvek i non stop, al ne umem.

13. Aj neki recept za neku tortu.

11. Neki brojevi fale. Ali neki kurac uvek fali. Pa nek bude broj. Ovaj put.

Faza been.

Faza done that.

Faza there.

Naravoučenije.
Kad kreneš sa lavirintima, nikad ne znaš gde ćeš završiti!

nervozna salterska sluzbenica zvuk
sir boja
hocu da vidim sta je u modi
koliko iznosi promil
komadi
defloracija
sta za rucak
slavine tanke
pisanje odgovor na ponudu
kristina u hulahopkama

!!!
Ovo poslednje pogledati kod Kristine.

Postoji jedna beskrajno važna stvar.
A to je okean.
Divni veliki, plavi, pravi, slani, crni, mrtvi, žuti, sivi, nijevažno kakav okean.
Važno je da je tu kopno daleko!

Cvrc!

Ne radi uvek gravitacija u službi sopstvenih nogu.
I ne padaju misli uvek pod gravitacijom na dole.
U gaće.
Nekad, dragi čoveče, i naglavačke hodiš!
A o okeanu da ne pričamo.
Svakakvih tu riba ronja!

I to je okej.

Nekad staneš za šank, koji se ne zove šank i pričaš stvari koje te smaraju. Al i to je okej. Zakazala gravitacija na dole, jebi ga. Govna ne tonu, i nema tu šta puno da se uradi. Ili se navikni ili ćeraj dalje. Ili svoju džigericu sagori zbog gluposti! Mnogo izbora ima što jes jes, pa nek drugi seru, kako nema slobode. (Ne često baš oni koji je nikad zaverglali u glavi nisu).
Elem.
Za istim tim šankom. Svega. Ko za svakim šankom.
Mislim kao šankom.
I seljane i elitizma. Najčešće onog između.

Jebi ga, centar sveta se vrti uvek oko neke rupe.
Ili rupe flaše, ili rupe žene ili frajera, ili rupe u novčaniku.
I to je okej.
Odrasli smo svet.
I kad nema rupe, okej je i podbočiti se.
Zauzeti stav!

Tj. to sve važi dok gravitacija vuče na dole, i dok se ribe ne pobacaju u nepoznato.
Okean na primer.
Nemaš pojma šta je okolo, znaš da je veliko i držiš se onog gore!

Kao i paradoks da voda u kojoj vidiš dno je manje opasna od one kojoj ne vidiš kraj!
Da li vam to nešto govori o ljudima sa takvim stavom?
Control! Control!
Granice!
Dotle može.
Sigurno!
Nema šanse da se udaviš!!!!

Oh.
A okean je savim dobar.
I bogat.
Dok ne popozdi.

Što većina ljudi dok bulji u baru ne vidi dno?

A oni koji zarone, crkoše od želje da granice nikad i ne napipaju?

E tu je razlika.
Između val.
Razvaliti.
Odvaliti.
Valovito.

Vala!